Министру просвете и науке, проф. Жарку Обрадовићу Министарству просвете и науке Владе Србије, Београд



Молимо да размотрите прилог

СТАВОВИ МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТА У ОДНОСУ НА СТРАТЕГИЈУ ВИСОКОГ ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ ДО 2020.
ГОДИНЕ

1.
  Стратегија наставља да толерише кршење члана 71. Устава Србије који гласи „Свако има право на образовање.

Основно образовање је обавезно и бесплатно, а средње образовање је бесплатно.

Сви грађани имају, под једнаким условима, приступ високошколском образовању . Република Србија омогућује успешним и надареним ученицима слабијег имовног стања бесплатно високошколско образовање, у складу са законом.

Оснивање школа и универзитета уређује се законом.“

У Закону о високом образовању крше це одредбе става 3. члана 71.
  Устава Србије и то:
 
Право на приступ свих грађана
   високошколском образовању, под  једнаким условима.

Обавеза да
  Република омогућује успешним и надареним  ђацима бесплатно високошколско образовање ( и то само) ако су слабијег имовног стања.

Последично, крше
  се одредбе члана 4. став 9. ЗОВ, то јест равноправност високообразовних  установа без обзира на облик својине, односно на то ко је оснивач.

Докази

Да ЗОВ не обезбеђује Уставом гарантовано право свих грађана на приступ високом
  образовању   под  једнаким  условима,  види  се  из  чињенице  да грађани са успешно завршеним средњим  школама и општом матуром, ако не упишу студије на универзитету који је основала држава, бивају кажњени. Ако се грађанин који испуњава све услове упише на универзитет чији  оснивач  није  држава,  њему  се  ускраћује  чланом  71,  став  3  Устава утврђено право да му се обезбеди бесплатно високошколско образовање ако је успешан, надарен и слабијег имовног стања.

На тај начин је државним универзитетима дат монопол уписа студената на терет пореза који сви грађани уплаћују у буџет. Другим поглављима Устава забрањено је стварање монополског положаја.

Пошто
    универзитети    постоје    због    студената,    описана    дискриминација студената универзитета које није основала држава, показује да у стварности нема једнаког права на приступ образовању под једнаким условима.

У ЗОВ и у стварности одредбе става 3. члана 71. Устава Србије се уопште не примењују . Наведени члан
  Устава је веома јасан. Основно образовање је обавезно,    па    зато    и    бесплатно    (држава    плаћа    из    буџета).    Средње образовање    (за  сада) није обавезно али је бесплатно зато што би било добро да сви грађани под једнаким условима заврше средњу школу.
Јасно је да није реално нити могуће очекивати да сви грађани стекну високошколско образовање. Зато се то Уставом не намеће као обавезно, па
  зато  није  ни  бесплатно.  Устав   одређује  да  се  само  успешним  и надареним ученицима обезбеђује бесплатно високошколско образовање, али само ако су слабијег имовног стања.

Одговарајући делови ЗОВ нису усклађени са овим одредбама Устава. То значи
    да    је    сада    пракса    финансирања    студената    из    буџета,    без проверавања испуњености услова у погледу имовног стања, у сукобу са Уставом.

У стварности се и додељивање буџетског финансирања студената врши на погрешан и
  штетан начин (независно од тога што се не примењују критеријуми имовног стања). У Србији је 57 % свих студената на државним универзитетима на буџетском финансирању. То је нецелисходно и штетно.
Нецелисходно,
  због  тога  што  је  јасно  да  не  може  57  %  студената  бити успешно и  надарено. Свака, па и студентска популација, има уобичајени нормални распоред вероватноће.  У  распону од једне стандардне девијације испод  просечног  успеха  студената  и  једне  изнад   њега  чини  68%  те популације са осредњим успехом. Најбољи студенти чине 16 %, а такође
16% чине најмање успешни студенти. Јасно је да је буџетско финансирање чак 57% студената
  на државним универзетима погрешно јер не помаже најбоље студенте него расипа средства на осредње и слабе студенте  који не  завршавају   студије  на  време  и  онемогућавају   финансирање   нових генерација најбољих студената.

У наведеним доказима види се да ЗОВ не поштује уставну равноправност високошколских установа, изгледа, само формално унету и у члан 4, став
9, ЗОВ.

Ако одредбама ЗОВ и у неким застарелим уредбама које више немају ослонца ни у
  Уставу,  нити у ЗОВ, само студенти уписани на државни универзитет        могу    да     се    финансирају    из    буџета    и    то    без    примене критеријума имовног стања прописаног Уставом ( члан 71. став 3. ) као и чињенице  да  државни  факултети  користе   државну   имовину  (пре  свега некретнине) без накнаде (прописане Уставом) док недржавни сами купују или изнајмљују пословни простор, потпуно је јасно да ЗОВ својим другим одредбама    дерогира    тачку    9.    члана        4.        ЗОВ     тј.        равноправност високошколских установа без обзира на облик својине односно на то ко је оснивач.


2.
  Стратегија толерише кршење Закона о високом образовању

Општа
    матура    прописана    Законом    о    високом        образовању    се    не спроводи. Тиме је онемогућено да се сви кандидати за упис на факултете рангирају  по  истоветним  критеријумима  у  целој  Републици  и  у  свим институцијама. Уместо ње факултети  сами одређују садржај и вредновање показаног знања и способности кандидата. Неретко тако да се сигурно  и што пре упише одобрени број студената за финансирање из буџета, да би затим почела    кампања        за    упис     што    већег      броја    суфинансирајућих      и самофинансирајућих, профитоносних, студената.

Стратегија
  погрешно  наводи  да  сви  такви  приходи  факулета  стоје  на слободном располагању тих институција. Супротно томе, члан 22.Закона о  буџетском  систему  утврдио   је   да  „Влада  може  прописати  услове, критеријуме и начин коришћења средстава од прихода које корисници буџетских средстава остваре својом активношћу, односно продајом роба и вршењем услуга“. То ће се вероватно дешавати при сваком ребалансу буџета.

Неспровођењем опште матуре нарушава се једнакост и равноправност кандидата за упис на студије због различитог садржаја и тежине пријемних испита на факултетима широм Србије.

Потребно
  је  утврдити  одговорност  за  неспровођење  матуре  као  законом прописаног критеријума за рангирање и упис студената.


3.
  Стратегија девалвира уставну одредбу о обавезној примени критеријума имовног стања при рангирању и упису студента.

Стратегија узима имовно стање као корективни критеријум, након што се кандидати
  рангирају  по  успеху  и  надарености,  тако  што  ће  се  ђацима слабијег имовног стања одобравати попуст на школарину. То није у складу са уставном одредбом која је утврдила да у принципу нико не студира бесплатно,  изузев   ђака  слабијег  имовног  стања  ако  су  успешни  и надарени.  Али  тада  студирају   бесплатно.  То  значи  да  нема  других буџетски финансираних студената.

Ако држава инсистиара да се на њену одговорност на факултетима школују одређени профили, она то може само ако преузима обавезу да ће и да их запосли. Школовати их за запошљавање у иностранству, неодговорно је према домаћем становништву које то плаћа.


4.
  Прогнозирање уместо планирања потребних профила у 2020. години

У Стратегији је предложена нека врста државног (читај партијског) тела за планирање
  потребних  профила. То  је потпуни промашај. Стратегија привредног развоја до 2020. за то не даје никакве основе. У њој се помињу само пољопривреда и извоз. Постоје озбиљне методологије за прогнозирање профила које ће тржиште и технолошки развој, можда учинити траженим. ОЕЦД, Европска унија, и највећи универзитети у свету, раде на томе. Треба користити њихова искуства.

Један разуман метод је следећи. Пошто стратегија привредног развоја Србије очекује
  да  се   бруто   домаћи  производ  по  становнику  за  осам  година удвостручи на осам хиљада евра,  треба проучити структуру запослених у земљама Европске уније које сада имају привредну  структу која одговара нивоу бруто домаћег производа од осам хиљада евра по становнику и из тога извести могуће прогнозе.

О овоме
  пре  свега  треба  да  брину  велики  привредни  комплекси  и универзитети који подносе програме на акредитацију.


5.
  Докторске студије

1.
  Према  истраживањима  историчара  и  филозофа  науке,  дошло  је  до радикалних  промена  у  раду  универзитета.  Током  последње  две  деценије дошло је до видљивог реструктурирања универзитета у САД, о чему сведоче, између осталог, њихове предузетничке активности; стварање  великог броја интердисциплинарних квази-аутономних истраживачких  института у њиховој средини; мењање уписне политике и карактеристика дипломираних студента; драматично смањење наставе физике и математике; и драматичан пораст броја хонорарних предавача којима се употпуњује програм факултета. Из наведених разлога предлог да: Мисија  докторских студија јесте да се обезбеди  примарна улога науке на универзитетима, развије и унапреди  истраживачки  потенцијал, формира  наставни  кадар  за  високо образовање  и  врхунски  стручњаци  за  све  друге  области,  и  да  се  тиме допринесе развоју знања, бржем научном и технолошком развоју, унапређењу културног идентитета и очувању националног идентитета, треба да се преформулише и да се назначи да је мисија докторских студија и стварање знања која ће подстицати континуирани развој привреде засноване на високим технологијама и савременим технолошким решењима.

2. У
  делу  Исходи  истраживања  наводи  се;  Све  научно-истраживачке установе  које  реализују  докторске  студије  остварују  раст  истраживачке изврсности    кроз:    публикације,    цитираност,    број    патената    и    њихову реализацију требало би да стоји: Све научно-истраживачке установе које реализују  докторске  студије  остварују  раст  истраживачке  изврсности кроз: публикације, број патената и њихову реализацију (иновација), као и цитираност.

Према подацима Натионал Сциенце Фоундатион у САД се и даље повећавају улагања
    у    истраживање    и    развој    (ИР)    за    науку    и    инжењеринг    на универзитетима. У 2009. години су порасла за 5,8%, односно за 4,2% ако се коригује са инфлацијом у односу на претходну годину. Највећи финансијери универзитетских истраживања су федерална влада, као и државне и локалне владе.  Они  чине  око  60%  извора  средстава.  Међутим,  њихово  учешће  у структури извора се смањује (2005. - 64%, 2009. - 59%). Други  извор су сопствена средства универзитета. Трећа су улагања индустрије, која су у забележила  највећи пораст (око 11%), а износе око 6% укупних улагања у 2009, односно око 5% у 2004. Променом ранга набројаних исхода (патенти и њихова реализација на другом месту) постиже се и реализација мисије везане за привреду, као и везивање универзитета и привредних субјеката.

3. У
  делу  Истраживачко  окружење  не  треба  да  стоји  У  реализацији докторских  студија  ангажовани  су  наставници  и  истраживачи  који  имају интернационално препознатљиве резултате у областима у којима студенти раде своје докторске дисертације.  Довољно је У реализацији докторских студија    ангажовани    су    наставници    и    истраживачи    који    имају препознатљиве  резултате  у  областима  у  којима  студенти  раде  своје докторске дисертације. Ако су  важни  патенти,  онда  они  не  морају  бити  интернационално препознатљиви.

4.У
  делу  Међународна  отвореност  не  треба  да  стоји  Најмање  10% студијских програма  докторских студија заједнички    су с иностраним универзитетима.  Ако  се  кроз  међународну  отвореност  жели  нагласити компетентност  наставника  и  институција,  ово  је  непотребно,  јер  се  већ мери   кроз   публикације.   Како   је   написано,   отвара   се   простор   за адиминистратирање, а не за стварну отвореност.  Требало би да пише: Најмање 10% резултата студијских програма докторских (публикација, патената и њихове реализације) треба да су резултат заједничког  рада с иностраним универзитетима.

5.Такође, најмање 20% студијских програма реализује се на енглеском, или неком другом светском језику не треба да стоји, већ је довољно да се каже: Најмање
  20%  студијских  програма  реализује  се  предавањима  из  водећих светских публикација на енглеском, или неком другом светском језику.

6.
  У  делу  Релевантност  стоји:  Око  40%  свршених  студената  докторских студија оспособљено је за наставак каријере у неакадемском сектору.
2001. у САД око 48 % научника је радило у образовним установама, 42% у индустрији, и 10% у владиним институцијама. Новији подаци указују да око
60%
  са  звањем  доктора  науке  из  информатике,  рачунарства  или физичких наука ради у индустрији, за разлику од оних са звањем доктора науке из математике, биологије или  здравста којих је око 35%. Они више раде у владиним институтима и на универзитетима. Због тога би требало да пише:  Свршени  студенти  докторских  студија, у  складу  са  изабраном научном облашћу, оспособљени су за наставак каријере у неакадемском сектору.

6. У делу Стратегија достизања визије – политике, акције и мере, код квалитета, стоји:
  Докторска дисертација: Поштовати стандарде у погледу исхода докторске дисертације. Увести међународну  рецензију  докторских дисертација (рецензенти могу бити наши научници из дијаспоре или странци уколико су тезе писане на  енглеском ) и регистар докторских дисертација. Међународна рецензија није неопходна. Она  само повећава трошкове, јер рад мора да буде двојезичан. Чим се део рада публикује у часописима, већ  има  једну  врсту  међународне  рецензије.  Треба  да  стоји:  Докторска дисертација:    Поштовати    стандарде    у    погледу    исхода    докторске дисертације. Увести регистар докторских дисертација.

6. Образовање наставника

1.Потребно је, на бази одговарајућих истраживања, предочити стање у нашој средини и упоредити га са стањем у 2-3 европске земље које могу да служе за
  пример  у  домену  овог  сегмента  образовања.    Никако  се  не  можемо сложити са емпиријски неутемељеном оценом да “ учитељски факултети стављају  акценат  на  педагошке  компетенције  будућих  учитеља  и  то  уз значајан  недостатак  стручних  компетенција,  док  факултети  на  којима  се образују предметни наставници развијају, пре свега,  стручне компетенције, занемарујући педагошко-психолошко-методичке компетенције.“

2.На
  бази  анализа  истакнутих  под  тачком  1,  документ  треба  да  садржи идеалан модел  будућег образовања наставника уз детаљнију разраду оних сегмената овог модела који се могу успешно имплементирати у наредних 5-6 година.

3.Слажемо се да је потребно осмислити квалитетне докторске студије из методике најважнијих
  школских предмета на нивоу универзитета или чак државе, али недостају конкретне смернице како то у пракси реализовати уз најквалитетније ангажовање постојећих људских и других ресурса.

4.Без позивања на неке емпиријске анализе, на једном месту у документу се тврди следеће
  “Истраживања из области методике наставе спроводе се само  спорадично  и  често  су  недовољно  квалитетна  или  не  побољшавају наставни  процес  у  Србији“.  На  другом  месту  се  предлаже  предузимање одговарајућих корака у циљу “ подизања научних истраживања у области образовања“. Осим констатације да је потребна “интердисциплинарност оваквих    пројеката    тј.    заједнички    рад    педагога,    психолога    и истраживача из струке“ тако да “ језгро истраживања остане у домену струке,  уз  стручну   подршку  истраживача  из  области  педагогије  и психологије“  нису  наведени  конкретни  кораци  ка  подизању  научних истраживања из области методике, као ни стандарди које би требало у том циљу постићи.

5.Литература
    садржи    више    референци    без    потпуних    библиографски података    (нпр.    “Србија    2020“),    као    и        недовољно    репрезентативних иностраних студија које би оправдале изложени стратешки приступ овом веома важном сегменту образовања.

7.
  Закључак, - кључно питање је управљање на нивоу система високог образовања


Цео нормативни систем високог образовања је зрео за темељно усклађивнње са реалношћу. У
  Србији приватно плаћа студије 127 хиљада студената а државни буџет плаћа за 110 хиљада, то  јест за 57% процената студената уписаних на «државне универзитете».    Тих 57% студената  на «државним универзитетима» свакако нису «успешни и надарени ученици слабијег имовног стања“ како Устав Србије изричито налаже. Ни у ком случају по    статистичком    нормалном    распореду,    за    разлику    од    просечних, упешни  не могу да чине 57% укупне студентске популације. Приликом уписа уопште се и не траже подаци о имовном статусу кандидата. Систем који се претежно приватно финансира мора бити уређен равноправно за све категорије студената. Сада системом управљају « државни» универзитети који  фактички  одлучују  и  о  акредитацији  оних  које  није  основала држава.

По Закону нема ни државих ни приватних универзитета, него правних лица чији је оснивач држава и правних лица чији су оснивачи друга правна и физичка лица. Пошто и универзитет чији је оснивач држава има приходе од школарине,
  то  је  универзитет  мешовитих  извора  прихода,   мешовити универзитет. Други универзитети међу чијим оснивачима нема државе су недржавни универзитети.
 
Обе врсте универзитета су
  правна лица у  истој делатности, па би било неопходно да буду на једнак начин регулисани и третирани. Оно по чему су мешовити и недржавни универзитети једнаки, и то је добро, јесу прописи и    критеријуми по којима добијају лиценцу за рад, после обавезне акредитације. Сви акредитовани универзитети испунили су потпуно исте услове    акредитације и по томе су  потпуно једнаки. Одлуке о акредитацији  су  доносили  Комисија за акредитацију  и  Национални савет, у којима је  90,3% људи било са мешовитих универзитета. Они су практично  акредитовали  своје и недржавне универзитете. То сведочи о томе да су обе врсте универзитета испуниле исте услове.

Међутим,
    права    недржавних    универзитета    нису    једнака    правима мешовитих  универзитета,  и  то  је  лоше.  Мешовити  универзитети  имају законски  монопол  уписивања  студената  о  трошку  државног  буџета, дакле свих пореских обвезника, а поред тога могу да уписују и студенте који плаћају  школарину.  Студенти  који  су  одабрали  програме   недржавних универзитета  лишени  су  права  да  затраже  финансирање  из  буџета.  У Србији на мешовитим универзитетима и високим школама студира 192.901 студент, а од тога 110.606 (57,3% од њих на терет буџета). 44.697 студената на недржавним универзитетима и високим школама и чијих 89.000 родитеља и наставника цео свој век плаћају порезе у буџет, ниједан динар не добијају из њега за сопствено образовње.

Ово није у складу са праксом која се развија у Европи и САД. Према подацима
    из    студије    УНЕСЦО1,    број    студената    на    недржавним универзитетима  расте.  У  САД  их  је  3.694.831,  Русији  860.00,  Пољској 545.956, Украјини 238.100, Румунији 143.904, Шпанији 133. 000, Италији
110.000,
    Португалу 99.934 и Турској 77.268. У овим земљама недржавни универзитети добијају паре из буџета, у САД 18% својих прихода, Италији
46%, Турској 45% и Немачкој 18,5%.

Ове државе су схватиле да није ствар владе да нуди образовне услуге него да
  подстиче  све  програме  који  су  важни  за  успешан  привредни  развој. Принос  на  инвестицију    у    високо  образовање  је  висок  и  припада појединцу који га је стекао. Природно је да он то и плати. Држава улаже у образовање  онолико колико је оно истовремено и јавно добро, без обзира (The Rising Role and Relevance of Private Higher Education in Europe, UNESCO, 2007. стр.607.) на  то  који  га  универзитет  производи,  које  доприноси  економском   и социјалном  развоју. Због тога што у свету нагло расте обухват генерација високим образовањем, на 60 -70%, државни буџети то нису у стању да прате. И у Србији ће доћи до тога, јер је садашња квалификованост запослених у  кључним секторима недовољна.

Сада
  на  237.598  студената  имамо  6732  наставника  са  пуним  радним временом, а са  докторатом само 5.3932. Да би за постојећи број студената обезбедили потребне наставнике по  важећим стандардима по броју часова наставе,  величини  група  за  наставу  и  норми  од  180  часова  годишње  по наставнику,  већ  би  требало  да  имамо  9.504  наставника.  Дали  је  реално очекивати да то може да се обезбеди из буџета? Треба применити члан 71. важећег Устава Србије!

Члан  71.,  став  3.  Устава  казује:  "  Сви  грађани  имају  ,  под  једнаким условима,    приступ    високошколском    образовању.   
Република    Србија омогућује успешним и надареним ученицима слабијег имовног стања бесплатно високошколско образовање, у складу са законом."

Дакле, ЗОВ не може да садржи различит режим за образовне институције по
    основу    својства    њихових    оснивача    (државни    или    недржавни). Произилази да норма " под једнаким условима " подразумева да морају да се     мењају        одредбе        ЗОВ    које    изричито    говоре        о     образовним институцијама само једне врсте оснивача.

Подразумева се да права и
  обавезе  оснивача морају  бити прописана једнако за све, то јест, да ниједна врста оснивача не буде у монополском или повлашћеном положају. То значи да ниједна врста оснивача не може да  има  (као  сада  у  члану  58.  ЗОВ)  повлашећни  положај  у   односу  на коришћење цредстава из буџета. У буџет средства уплаћују предузећа из свих   облика  својине  и  сви  грађани  (укључујући  родитеље  студената, недржавне универзитете, њихове наставнике и студенте).

Друга
  реченица  цитираног  члана  Устава  из  темеља  мења  цео  систем финансирања    високог    образовања    у    Србији.    Не    финансирају    се институције него студије студената.


2 Статистички годишњак 2009. РЗС, стр.384.
 

Биће неопходно да ЗОВ прецизно каже како ће Република Србија плаћати школарииу тим кандидатима за студије и да подзаконским актима дефинише категорије " успешни и надарени ",  односно " слабијег имовног стања. " Разуме  се  да  они  који  се  за  то  квалификују  имају   "под  једнаким условима" приступ образовању на свим високошколским установама.

Равноправност
   институција,  независно   од   врсте   њихових  оснивача, подразумева  и  независне  институције  за  акредитацију.  Могуће  решење постоји  у  Савезној  републици   Немачкој.  У  Немачкој  постоји  Савет  за акредитацију која је државна институција. Она сама не  врши акредитацију високошколских  установа  и  њихових  студијских  програма  него  је  Савет акредитовао поједине агенције које врше ову делатност.  То су:  Агенција за акредитацију    у    инжењерским    наукама,    Агенција    за    акредитацију    у хуманистичким наукама, Агенција за акредитацију у економским наукама, Агенција  за  акредитацију  у  природним  наукама.  Поступак  акредитације студијских програма код Агенције за акредитацију у инжењерским наукама тече на следећи начин:

1.
  Бесплатно саветовање високошколске установе са Агенцијом
2.
  Подношење захтева високошколске установе Агенцији.
3.
  Агенција тражи од високошколске установе следећа документа:
-
    Захтев за акредитацију
-
    Правилник  о  модулима  по  којима  ће  се  настава изводити
-
    Правилник о студијском програму и испитима
-
    Пример за додатак дипломи
4.
  Агенцији ове податке треба послати и у електронској форми
5.
  Агенција проверава документе које је добила од високошколске установе
6.
  Агенција  оснива  комисију  која  ће  на  терену  проверити  испуњеност услова  за   акредитацију,  по  правилу  у  овој  комисији  су  научници, студенти и представници струковних удружења.
7.
  Комисија  одлази  у  високошколску  установу  и  проверава  да  ли  су испуњени услови за акредитацију.
8.
  Комисија сачињава писмени извештај са препоруком у вези акредитације.
9.
  Агенција  саопштава  високошколској  установи  резултате  из  извештаја комисије.
10. Високошколска установа има право на жалбу.
11. Агенција доноси одлуку о акредитацији.

С поштовањем,
    Ректор Мегатренд универзитета
Београд 10.04 2012.

Професор др Мића Јовановић,с.р.